Моја прича – ЗАР ЈЕ МОРАО ТАЈ КОРОНА ВИРУС!?, Лука

Када сам жељно очекивао долазак пролећа, буђење природе, лепо време, дуге шетње и игре у природи, десила се глобална пандемија коронавируса, која ме је затворила у „четири зида“. Ово је тежак изазов за цео људски род.

И мени ова изолација врло тешко пада. Када су нам рекли у школи да се прекида настава, први мој утисак је био „Ураа нема школе, нема учења и раног буђења“. Али сам се грдно преварио.

На почетку ми је све некако изгледало неозбиљно. Мислио сам „ма проћи ће, није то тако страшно“. Првих неколико дана нисам обраћао пажњу на вести које су долазиле до мене. Ми смо у клубу и даље тренирали и играли утакмице. Последњу утакмицу са кошаркашима из Ниша смо одиграли без публике, али сам мислио да ће то бити крајња мера на којој ће се све зауставити. Када су јавили да се престаје са тренинзима и са свим активностима , како код нас а тако и у свету, тада сам почео да бринем. Уследиле су и остале рестриктивне мере, око ограничења кретања, затварања продавница, престанак свих спортских, културних и свих осталих дешавања. Схватио колико је озбиљна ситуација.

Мени останак у кући доста тешко пада као и свим мојим друговима, са којима сам нон стоп у контакту. Сада када је лепо време, ми смо везани за кућу, наставу пратимо преко телевизије и сналазимо се ко како најбоље уме. Праћење наставе не пада ми тешко, али је неуобичајено, јер нисам навикао на такав метод предавања. Сматрам да директно предавање мојих наставника има много више предности у односу на овај начин рада.

Али шта је-ту је. Доста теже је пратити наставу преко телевизије, јер нешто промакне па нема понављања. Све у свему добро се сналазим и у оваквој ситуацији. Искрено се надам да ће се ово стање што пре завршити, као би могли да нормално идемо у школу и да учимо.

Осим праћења наставе, мени се време свело на гледање филмова на телевизији, читање књига које нисам раније имао времена да прочитам. Играње игрица на компјутеру и све оне ствари које сам некада запостављао или нисам за њих имао времена а сада су избиле у први план.

Тешко ми пада што се не дружим са својим друговима, што не проводимо време заједно, не могу да возим бицикл а најтеже ми је што не идем на тренинге и утакмице са мојим клубом.

Многе ствари су ми ускраћене. Сада имам времена па размишљам, шта сам све могао да радим а сада не могу.

Али се искрено надам да ће ова пандемија да прође брзо и да ћу онда посветити више пажње оним стварима, које сам, можда и неправедно запоставио. Помало ме плаши када чујем да са повећава број мртвих и оболелих од вируса у Србији и у свету.

Желим да се човечанство избори са овим, да се што пре пронађе вакцина и да се опет живот врати у нормалу. Али нема одустајања и страха.

Са својим другарима, са којима се чујем, правимо планове како ћемо и шта радити кад све ово прође.

 Ја свој деци могу предложити да искористе време у којем се налазимо за оне ствари које су им биле у другом плану. Ја возим собни бицикл и радим сваког дана вежбе да не бих испао из форме. Предлажем и осталој деци да нађу сферу свога интересовања и да слободно време потроше на све оно што је вредно и чему треба посветити више пажње.

 И на крају, мислим, да ово „чудо“ нећe трајати дуго, да ћемо се ми опет играти, веселити, смејати, ићи на екскурзије и на рођендане. Сада треба издржати и остати у кућама а када прође све ето нас опет у школи, на улицама, у парковима, на спортским теренима.

 

Лука Додић VII1

ОШ „Јован Јовановић Змај“

Врање

One thought on “Моја прича – ЗАР ЈЕ МОРАО ТАЈ КОРОНА ВИРУС!?, Лука

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *