Након продуженог зимског распуста напокон смо кренули у школу. Радовала сам се сусрету са друштвом, нашем дружењу, учењу и нашим свакодневним активностима. Један од разлога мог радовања поласку у друго полугодиште је и приближавање мог рођендана. Међутим, нисмо дуго остали у школи зато што је одлучено да се прогласи ванредно стање због ширења корона вируса (ковид 19).
Када су саопштили да нећемо ићи у школу била сам срећна јер сам мислила да ће то трајати око две недеље. Mеђутим, одлучено је да школе неће бити до краја школске године. Не могу да кажем да сам се уплашила, али није ми било свеједно што толико дуго нећемо ићи у школу.
Првих неколико дана привикавали смо се на нов режим наставе преко РТС 3 канала. Искрено, било је занимљиво и неуобичајено, једино ме је нервирало када би неки наставник брзо мењао слајдове, па не бих стигла да препишем. Мислим да је мени, као и осталој деци било чудно што не видимо наше професоре уживо испред себе, већ преко ТВ-а. Такође, те прве недеље имали смо пуно домаћег, али сада смо се већ и привикли. До сада смо имали и тестове на даљину који су ми се чинили као израда домаћег задатка. Уследила је и друга недеља која је прошла лакше и брже. Што се тиче живота са породицом сваки дан личи један на други. Пре подне мој брат и ја имамо часове, а када се заврше потрудимо се да завршимо све задатке које су нам наставници задали како бисмо могли што више времена да проведемо са родитељима када се врате са посла. Моја мама ради као доктор и стално је у опасности од корона вируса. Иако је тако, она није толико уплашена и мени стално прича како не треба да се плашим, и како ће вирус да дође и прође. Мој тата је полицајац. Стално је међу људима и обилази оне који су у изолацији, међутим, иако може да се зарази мислим да је битно то што он, као и моја мама могу да помогну људима у овој тешкој ситуацији.
Знам да ово неће да прође баш брзо, али потрудићу се да ово време које будем проводила код куће проведем на што бољи и занимљивији начин.
Мила Крстић
ОШ „Јован Јовановић Змај”
Прошло је више од 300 сати од како сам задњи пут изашао из куће, што није ни половина времена од најоптимистичнијих предвиђања за крај ванредног стања. Најтеже ми је пало социјално дистанцирање због којег не могу да се уживо видим са пријатељима.
Срећом, још увек ми не понестаје занимација помоћу којих могу да престанем да размишљам о тренутном стању у свету. Иако су ми занимације виртуално бескрајне, верујем да ће ми бити много лакше чим се помирим са ситуацијом у којој се налазимо.
Већина људи не размишља здравим разумом већ се препушта инстинктима и осећањима који им у глобалној катастрофи неће помоћи. Други потцењују опасност ове пандемије и не разумеју да иако можда не угрожавају себе, могу угрозити блиске људе и странце који имају хроничне болести или су у годинама где је вирус веома фаталан. Осим што здравствено угрожавају себе и своју околину, такође доприносе већем паду глобалне економије што ће да утиче на квалитет живота свих људи.
Школа је великим делом организована преко интернета за који претпостављам да није довољно доступан деци у руралним подручјима. Рекао бих да сам на почетку био претрпан обавезама због неприпремљености за овај вид наставе и прецењивања капацитета деце од стране њихових наставника. Међутим, сви смо се за недељу дана навикли на нови начин школовања и наставници су смањили своје захтеве. Осим те мане, верујем да је систем школовања веома добро изведен. Многи исмевају наставнике због грешака које праве на телевизији, али чињеница је да људи нису савршени и да ће свако кад тад погрешити.
Унапређивање физичког здравља чини се тешким, али је одржавање истог поприлично лако. Осим физичког здравља, угрожено, па можда и најугроженије је наше ментално здравље због друштвеног изоловања. Ово је добар тренутак да се сви концентришемо на побољшавање себе психички јер је доста нас то у последње време јако запоставило. Од свих нас се очекује да будемо прибрани, чак иако то значи да на кратко морамо престати да будемо деца.
Лазар Медар, 7. разред ОШ „Учитељ Таса”
One thought on “Моја прича – Мила и Лазар”