У првим данима ове изолације размишљала како је људима било током бомбардовања и ратова. Када су били у страху због губитка породице и куће. Када су се данима скривали и стрепели у подрумима. Тек сада сам схватила да то нимало није лако. Деца нису ишла у школу, људи на посао, просто речено није било живота на улицама. У ваздуху се осећао страх, самоћа и туга. Град је туговао и молио за пажњом, за децом која весело трчкарају по парковима, за људима коју су рано ујутру журили на посао, за бакама и декама и њиховим партијама шаха.
Данас то није тако. Данас када изађемо напоље можемо да видимо улице, паркове, излетишта пуне људи. Зар то није необично? Све док се нешто горе не деси нама, док не видимо својим очима, ми се и даље забављамо по сунцу пошто је дошло пролеће. Пошто је ово ванредно стање шала. Тако га неки људи схватају, то је одмор, распуст. Тек када ово буде страшније и опасније, и ако сматрам да је ово довољно страшно да се људи уразуме, биће касно. Кајаћемо се што нисмо седели кући или опоменули друге. Не могу ни да опишем бес који је тренутно у мени и како се лоше осећам када помислим на те људе који беспомоћно седе и чекају ред да би нормално могли да дишу. Када помислим да неко други мора да их храни, да не могу сами да оду до тоалета. Људи не могу да се опросте од својих најмилијих. Наравно са друге стране ми је пуно срце када видим медицинске раднике који даноноћно раде да би нам помогли. Пуно ми је срце када неко оздрави и изађе из болнице без здравствених проблема. Изашла бих на улицу, вриштала и покушала бар некако да убедим људе да остану код куће. Поред тога што нам је ускраћено право за одлазак у школу и излазак, ту су права и на игру и дружење са нашим пријатељима. Због незрелих и неодговорних људи не знамо колико ће све ово да траје. Много бих више волела да сада седим у школи макар добила и лошу оцену или ми било досадно толико и да се успавам на часу. Све је боље од овога сада, верујте ми. Да ми је само знати шта људи размишљају.
Ова изолација има и другу страну, даје нам прилику да проширимо наше знање у којем код желимо правцу. Пуно читам у последње време, учим и размишљам. Мисли ме воде у дуге, мрачне и непознате тунеле. Доста ствари радим и из досаде али никад се не зна када могу да нађем неко нови хоби. Вежбам, бавим се физичким активностима и прошетам до дворишта. Удахнем свеж ваздух, напијем се сунчевих зрака и топлоте и истражујем природу у мом дворишту, посматрам мравиће и бубице које су дошле овим несвакидашњим пролећем. Запажам потпуно нове ствари које раније нисам ни помислила, а тек видела. Водим свакодневни план својих обавеза, и ако то до сада никад нисам радила. Имам пуно слободног времена. Поред свакодневних часова на телевизији који се не разликују нешто од школских, и даље могу да се успавам на њима (шалим се наравно), пробала сам и да кувам. Све осим мало загорелих мафина је било одлично. Домаћих задатака и даље имам пуно као и оцена, али може да се преживи.
Иако је некада неподношљиво седети кући, гледати филмове и серије, одмарати и понекад потпуно непотребно гледати кроз прозор у небо, то је сада најбитније. Толико нових ствари за испробати, а ми се и даље досађујемо по продавницама. Реченица која ми је ове две недеље стално у глави је: остани код куће! Бринимо о себи и о својим најближима и не паничимо!
Тара Бошковић, седми разред, ОШ „ Бранко Миљковић“
Ванредна је ситуација. Седим у соби у полумраку. У глави ми је само једна мисао: „Корона-вирус који је изазвао панику међу људима и после кога можда ништа неће бити исто.“
Повремено бацим поглед кроз прозор који гледа на улицу. Тихо је. Нема никога.
С времена на време прође по неки ауто, то су вероватно људи који се враћају с посла с дозволом, или су то цивилна возила полицајаца. Делимично смо одсечени од остатка света. Смемо да излазимо само од 17 часова послеподне и то с маскама. Моја породица и ја, као и већина грађана, јако смо забринути због тренутног стања. Свакакве мисли нам пролазе кроз главу: „Да ли је овај вирус заиста опасан? Зашто умире толико људи? Да ли ћемо се и ми заразити? Да ли постоји лек против Короне? И када ће се све ово завршити?“
Често нам је досадно. У већини случајева седимо на каучу и не радимо ништа, а и када бих се сетили нечега углавном би то била музика, свирање, читање књига или причање старих прича. Мада би се у свему томе појавила Корона.
Више не идемо у школу. Веома ме брине како ћу положити годину. Учење преко интернета ми не иде од руке, а чести разлог је то што немамо струје. Веома ми је тешко да урадим све домаће и да пратим све часове. Посебно кад то радим под слабом лампом. Јако сам тужна. Недостају ми људи, пријатељи, рођаци, путовања….С времена на време осећам се усамљено, празно. Не можемо чути или поделити неку радосну вест с пријатељима.
Зао Корона вирус претвара нас у застареле машине чији се систем покреће само из личних потреба, а све наше старе опције бришу се са нашег система. А наш систем почиње да се квари и нестаје са Земље као да га није ни било.
Слађана Мишић VII/2 ОШ „ Ј.Ј.Змај“ Врање
One thought on “Моја прича – Тара и Слађана”