Ја корона вирус доживљавам сасвим обично. Чак, када се осврнем и погледам у све ове безнадежно проведене дане и није толико лоше. У ствари, исто је као када се прехладите и не идете у школу, али сте способни да урадите све што је потребно.
Дани се одвијају сасвим нормално. Наставници нам редовно шаљу лекције, материјале, видео клипове, презентације, домаће задатке…тако да у том смислу ништа не губимо и већина деце своје обавезе извршава на време. Са друге стране, лекције на РТС-у ми уопште не помажу, чак ме и додатно збуне, тако да пратим наставу и учим из материјала који нам шаљу наставници. Имам разумевања и за наставнике са РТС-а, који дају свој максимум а немају ђаке и причају сами са собом испред камера, али мени је ипак лакше да радим са наставницима из своје школе. Можда некоме није.
Препоручила бих свој деци да слободно време, кога сада сви имамо на претек, употпуне корисним стварима. Као на пример, помагањем мами у чишћењу куће, прављењу колача, или читању неке добре књиге. Искористите дан да барем на 10 минута изведете пса у шетњу, радите вежбе код куће. Постоји мноштво корисних, а уједно и занимљивих ствари. И оно најважније, а наизглед најдосадније: УЧЕЊЕ! Нећете имати другу прилику да научите потребно градиво, једино ако не желите да летњи распуст проведете надокнађујући пропуштено. Ако ништа друго, градиво ће вам бити потребно за пријемни испит, а нећете стићи да месец дана пре пријемног научите пола седмог разреда. Изговор ,,Нисам имао времена“ не би требао бити прихваћен, јер времена имамо и превише. Само што нам пажњу током учења одвлачи паметни телефон и мноштво наизглед занимљивијих ствари од учења. Ако боље погледате, учење је забавно. Сви се лепо осећамо када добијемо 5 на контролном или када гледамо неки квиз на тв-у и знамо одговор. За то лепо осећање је потребан труд и рад, који се на крају и више него исплати. Што се наставника тиче, није ни њима лако. Доступни су нам на свим мрежама цео дан. Тако да, имајте разумевања и за њих. Уз добру организацију ћете успети да завршите све своје обавезе у кратком временском периоду.
Не бих да делује као да се ничега не бојим, јер није тако. Плашим се за баку и деку, јер су стари, као и за свог тату који је медицински радник. Са друге стране, верујем да ако се хранимо здраво и ширимо позитиву, успећемо да се изборимо са вирусом који је у последње време постао веома „популаран“ широм света. Шалу на страну, неким породицама није лако. Старији људи су сами по цео дан, не виђају своју децу, већ само кесе пуне хране остављене испред врата најављене звуком звона као обавештењем да неко мисли на њих.
Надам се да ће се ускоро све завршити, да ћу моћи да изађем напоље заједно са са друштвом, недостаје ми. Недостаје ми њихов смех, глупе форе и слушање музике по крају. Недостаје ми и школа, јер школа није само учење. Школу чине и школски ходници који крију хиљаду дечијих тајни, а пре свега другови и успомене које вам остају за цео живот.
Лана Николић, VII-1, ОШ „Свети Сава“ Ниш