Живот је леп, непроцењив. И ова наша планета, прелепа је са свим својим природним лепотама, живим створењима и дивним људима. Али…Када се усудимо да погледамо ону другу страну, не можемо а да се не запитамо: “У каквом ми то свету живимо? Свет у коме људи умиру од глади, болести и то од оних, које су данас излечиве. Свет, где људи живе без крова над главом, где се и даље ратује, где окрутност влада, где се људи убијају због новца…
Прошло је већ неколико недеља откако влада болест која хара целим светом и која је променила живот многим људима. Нема пријатеља, нема школе, нема дружења, нема изласка, шетњи…
Веома тешко проводим ове дане. Недостају ми пријатељи, школа, дружења. Седим и размишљам када ће ово проћи. Дане проводим кући, са породицом. Понекад изађем напоље. Сваког јутра идем код баке и деке да им носим потребне намирнице и да видим како су. Пратим наставу преко телевизора, и морам признати веома је занимљиво учити и пратити наставу, али ми ипак недостаје школа и наставници. Једва чекам да се вратимо у школске клупе. Да опет видим своје другове и наставнике.
Ово време проводим учећи, и користим га како бих прочитала неку књигу или погледала неки добар филм, по мало одмарам, вежбам и сваког дана разговарам са својим пријатељима. Разговарамо о настави, како проводимо дане и шта радимо у слободно време. Што мање размишљам о тренутној ситуацији и радим оно што волим. Надам се да ће ово што пре проћи и да ће бити боље.
После сваке кише појави се дуга, а после сваког заласка, сунце поново изађе.
Сташа Љубисављевић 6/2 ОШ “ Доситеј Обрадовић,, Врање
Понекад размишљам о данашњој ситуацији, о вирусу, о Србији. Главну улогу у обавештавању људи имају медији. Сваки дан објављују број заражених ради информисаности, али ми је тешко јер постоје и они који искоришћавању ситуацију да би подигли гледаност својих телевизија. То су обично они који хистеришу и труде се да се паника и дезинформације шире брже од вируса. Разумем да се подиже свест народа, али зар не претерују?
Озбиљност ситуације је очигледна, и информисаност је важна, али опседнутост тиме је узалудна.
Задивљују ме људи који из свега извлаче позитивно, који хумором дочаравају неке ситуације из изолације. Они певају, играју, пишу и смеју се упркос озбиљности ситуације. Томе је ваљда допринела и сама природа нашег народа. Док Србијом влада невидљиви непријатељ, људи остају код куће и певају, шале се и забављају друге, јер,, песма нас је одржала, њојзи хвала“. Драго ми је што је тако и данас, јер као што је рекао Јован Јовановић Змај,
,,Где је бола,
где је јада,
песма блажи,
Где се клоне,
где се пада,
песма снажи.
Где утехе нема друге,
песма с ори.
Што не можеш друкче рећи:
Песма збори. “
*
Своје слободно време користим на грађењу свог духа. Желим да избацим из главе предрасуде и да одржавам контакте са особама које ми пријају и које су блиске мом срцу. Хоћу да ми последња година школовања остане у лепом сећању.
Читам, слушам музику и гледам филмове, проводим време са породицом и размишљам како је срамота што је породице спојио вирус.
Остајем код куће, не паничим и трудим се да останем мирна чак и у овој ситуацији, наизглед безизлазној.
У свој овој масовној хистерији моје склониште је поезија. Опуштам се док пуштам своје мисли и осећања да уливају у јато бесмртних песама и поема.
Пандемија ми је помогла да чепркам по успоменама, да сумирам изричито лепе тренутке; да размишљам о томе како су моји преци проводили време у емидемијама разних болести, испитујући баке и деке.
Слушам како ћарлија ветар, гледам како се лелујају пахуљице по небу. Размишљам о овој мојој рањеној Србији и њеној безграничној лепоти.
Гледам како ,,дани теку као река времена“ и слушам откуцаје сата, а то никада не бих постигла у обичном дану. Мислим да се све дешава с разлогом. Овај вирус покушава да нас смири и зближи и да постанемо бољи.
И када се све ово заврши желим да из ове пандемије изађем срећна, здрава и наравно, као бољи човек.
Теодора Илић ученица 8. разреда ОШ „Свети Сава“ Владичин Хан