Слобода, једна од најлепших ствари на свету. Сва красота која је испуњавала пејзаж нестала је, у трептају ока. Довољан је био поглед кроз прозор моје собе да ме позове напоље на игру. Сада, је сиво, без Сунца које је недавно миловало. Кроз прозорско стакло чини се још тамније, страно.
Већ две недеље смо одвојени од другова. Сати несумњиво трају дуже, много дуже и уједно су досаднији. Како се сваког дана један за другим нижу постали су истоветни, предвидљиви, као да изнова гледам један исти час. Без саборца поред мене са којим се залажемо за нова знања.
Са сваким заласком животи се гасе, нестају. Помисао на сутрашњу стварност без једног од нас изједа, погађа срце и мучи моју свест. Више се не виђамо, не излазимо, једино што можемо је да видимо лица, чујемо гласове пред камерама телефона.
Све око мене се променило, постало је недоступно, мрско и хладно, или сам се можда ја променила. Само знам да сам своје задње емоције, осећања која сам тако поверљиво чувала пустила да протеку кроз слова ове приче .
Када ничега нема, човек се и даље води надом. Вером за боље сутра. Ништа није вечно, ни невидљиви непријатељ са којим се боримо.
Знам да ће све проћи и опет ћемо бити слободни.
Ивона Ристић VI-2, Врање
Март је обично месец коме се радујемо и са нестрпљењем га очекујемо јер тада почиње пролеће а са њим и лепо време. И почетак марта ове године личио је на претходна пролећа. Обавезе у школи су нам се повећавале након зимског распуста. Унапред смо се радовали одласку на екскурзију у мају. Међутим, средином месеца смо cxватили да ће се ово пролеће разликовати од свих до сада…
Koрона вирус раширио се целим светом па је тако прерастао у пандемију која је захватила и нашу земљу. Средином месеца је проглашено ванредно стање. Све образовне установе су престале са радом, ограничено је кретање људи и све наше свакодневне активности су добиле другачији ток. Наше учење се своди на часове које пратимо преко ТВ-а и дигитално учење преко платформи где радимо са наставницима из наших школа.
Лекари су на првој линији фронта у борби против вируса. Они су на највећем искушењу и изазову јер хиљаде људских живота сада од њих зависе. Њихова храброст и напор који улажу, понекада и у немогућим условима су немерљиви. Не треба заборавити ни хиљаде људи других занимања, возача, чистача, продаваца који се свакодневно храбро боре са невидљивим непријатељем, да би нама обезбедили приближно нормалне услове за живот. Наша генерација је доживела у 21. веку да се цео свет уједини у борби против невидљивог непријатеља, вируса Kовида 19. 3бог тога је борба и тежа, јер је тешко замислити вирус који се тако лако преноси, убија људе и напада свуда истовремено. Иако се за данашње човечанство каже да је отуђено и асоцијално, ограничена слобода у кретању и обављању свакодневних активности нам указује и подсећа на понекад заборављене вредности и потребе. Подсећа нас да је човек итекако социјално биће, неминовно упућено на друге људе, са потребама да ради, учи, да се слободно креће. У оваквим ситуацијама интернет, друштвене мреже и виртуелне групе нису довољне да се човек осети делом заједнице, јер су загрљај, топао поглед и жива реч незаменљиви. Чини се да нас је овај вирус натерао да се замислимо над многим питањима која смо олако прихватали као што су наше здравље, здравље наших ближњих, брига о нашим бакама и декама, загађеност наше планете и друго. Сигурно је да ништа више неће бити исто када једном ова олуја прође .
Иако са ограниченим могућностима за кретање и дружење, разумемо да подршку храбрим лекарима и шансу да нас излече можемо дати само ако своју храброст докажемо тако што ћемо сви остати код својих кућа и ако будемо пратили њихове савете. Пружамо им помоћ симболично и аплаузом сваке вечери у 20h са наших прозора. Иако су далеко, сигурна сам да нас чују. Због тога, останимо код куће! Биће још много лепих пролећа, јесени, лета и зима , школских дана, прилика за дечије несташлуке. Због тога је важно да у овој борби изађемо као победници .
Ристић Неда, VII4 ОШ“Ј.Ј.Змај“, Врањe 30.3.2020
Живот је у неким тренуцима тежак, а некад и лак .
Тако сакривена од стварности у свом свету сам нашла уточисте док испуњавам ове редове, не из главе већ из срца.
Мој живот се скроз променио … Понекад, чини ми се да сам све ово олако схватила и да ми је ово само опомена да треба да чувам и поштујем живот .
Понекад, када помислим на школу, другове осетим како брана у мени пуца и почињем да плачем. По први пут ово проживљавам …По први пут осећам колико је живот и све у животу драгоцено …Просто ми некад буде жао за све свађе, за сваки сукоб са мојим друговима, али сам у страху …У страху за свој, твој и било чији живот…
Али побеђујем сам страх и схватам како човеку нису потребне црне мисли већ нада за очување здравља, љубав према ближњима и вера.
Борба са црним мислима је тешка, али не смеш да одустанеш. Како се борити? Црне мисли треба игнорисати и треба се бавити оним што волиш, што те испуњава…Треба веровати себи и заборавити све лоше у животу…Треба се смејати, смејати и само смејати …
Ови дани изолације не служе нам само да се заштитимо од вируса, већ и да се зближимо са породицом.
И као што каже Пушкин ”Све ће отићи и све ће проћи, отићи ће све бриге и паника, опет ће путеви постати равни и вртови ће опет бити пуни цвећа.”
Наталија Илић VI/2 ОШ “ Доситеј Обрадовић,, Врање
One thought on “Моја прича – Ивона, Неда и Наталија”