Март је месец коме се посебно радујем. Пролеће тада почиње полако да се прикрада у мој крај. Све зелени, мирише, цвета. Време проводим уживајући у буђењу природе. Међутим ове године није било тако. Ова прича посвећена је свему што се догађа из дечје и ђачке перспективе.
Корона вирус, појавио се у нашој земљи. Не мари он за осећање, за жеље. Немилосрдан је. Нежељен, незван и донео је много невоља. Страх, нервоза, напетост присутни су у сваком дому. Мала бића попут нас, све то није заобишло. У почетку нико није то схватио озбиљно. Но врло брзо све се променило. Школе су затворене и изолација је проглашена. По први пут чујемо тако нешто. А онда постајемо део тога. Школа недостаје, наставници такође, а највише другари. Све је некако тихо. Нема нигде никога за време полицијског часа. Понеко прође двориштом и брзо уђе у кућу. Све то ми тешко пада. Жао ми је бака и дека. Помажем колико и како могу. Тешко се мирим са тим да сунчан дан увелико траје, а ми опет, попуд затвореника не можемо напоље. Казнила нас је Корона без икакве кривице. Радост, што нема обавеза, трајала је веома кратко. Наступило је кајање, док смо морали пратити наставу на телевизору. Осећам се погубљено. Не знам шта пре да одслушам, провежбам, пошаљем. Будни сањамо наше клупе, учионице, табле, одморе… Данас је пао снег, хладно напољу, хладно у срцу.
Обећавам у име свих другара, у име школараца да ћемо извршавати наше обавезе. Победићемо у овој бици петицама. Наша весела вриска огласиће да је непријатељ протеран бесповратно. До тада будимо дисциплиновани и максимално посвећени школи. Ученици смо, научени смо на то. Зар не?
Миа Павловић VII/1 ОШ „Живан Маричић“ Жича
Ова ситуација није ни мало безазлена ни лака, то је свима јасно. Коронавирус је преузео контролу над Србијом, и најјачим европским, па и светским земљама. Уведене су мере забране кретања, готово све је затворено, сцене као после рата. Забрањена су сва окупљања и раде само продавнице са храном и апотеке.
Тог 15. марта, мајка ме је пробудила када је председник имао телевизијско обраћање. Брзо устајем и прва помисао ми је била како треба да учим за сутрашњи тест. Памтим те мамине речи, “ Од сутра нема школе”…Ја сам остао затечен у месту и нисам просто знао шта да радим. Само сам скамењено гледао забринут израз на мајчином лицу…
То за мене било најгоре вече у животу. Једноставно сам био забезекнут јер нисам знао шта је ванредно стање, па ми је све то било страшно и непознато. Сећам се и да сам те ноћи легао, и све време замишљао како ћу се, када заспим, ујутру пробудити из овог кошмара. Међутим, то се још није догодило…
Али сада, две недеље после објављивања ванредног стања, ситуација је код мене, много боља. Отклонио сам страх и чак сам изашао и играо се.
Наравно, највећи ми је проблем што нема школе, зато што сам ја јако везан за школу и пријатеље. Једноставно, у школи смо се упознали, тамо се стално и виђамо и стварно ми недостају ти предивни моменти са њима. Највише ми је криво што је велики део њих осми разред те су од септембра средња школа, а ми се нисмо ни поздравили, а ко зна да ли ћемо се опет видети..Надам се да ћемо се и овог лета играти као у стара добра времена.
Дане проводим у кући, ретко излазим, осим када идем до продавнице, или се прошетам на сат времена са породицом. Ишао сам само једном да се играм у школском дворишту, пре десетак дана. Сада стварно водим рачуна да излазак из куће сведем на минимум и да излазим само за неопходне ствари. Свакодневно гледам обраћања председника, доктора и осталих надлежних, који стално говоре о стању са зараженима у држави. Кључна реченица да бисмо изашли као победници је “Остани код куће”. Схватио сам озбиљност ситуације слушајући извештаје из Шпаније и Италије. У тим државама је вирус преузео сваку контролу. Наиме, толико јаке, богате и организоване државе су у ситуацији да немају услове да лече оболеле и да једноставно не знају ни ко је све заражен. Зато се придржавам мера да не би дошло до такве ситуације и у нашој земљи. Нажалост, има умрлих и у нашој земљи. Наравно, због ове ситуације нема ни спорта. Али, то је сада најмање битно, најважније је да сви останемо здрави.
Нешто што је ново и што морам да се гледам и пратим је онлајн настава. Овај тип наставе ми се свиђа, наставници лепо објашњавају и нема галаме као у школи. Али свеједно, много ми недостаје школа и учење у учионици са другарима је незаменљиво. У школи имамо по 6 часова а преко телевизије 3, и трају краће. Наставници нам дају домаћи преко друштвених мрежа, али није то-то. Најлепше је онако када звони и ми истрчимо из учионице, а наставник нам само довикне “Вратите се, нисам дао домаћи”. Наравно у школи се дружимо и шалимо, што је све много лепше од гледања у екран. Када се заврши телевизијска настава урадим домаћи задатак.
Остатак дана ми је слободан и тад радим шта год ми је воља. Ипак то је стварно превише слободног времена, које ја дефинитивно не умем да организујем. Покушавао сам, имао сам разне планове али никако да их спроведем у дело. Обично завршим на телефону. Неке ствари које бих требао да радим је да читам књиге. Мислим да би требало да читамо, богатимо речник, и едукујемо се. Не морају то да буду књиге или лектире, могу да буду и енциклопедије. Баш имам једну такву од 650 страна и сада имам довољно времена да је прочитам. Такође, волео бих и да радим физичке вежбе, највише склекове, како бих колико-толико остао у форми.
Наравно, морамо да схватимо да су у овом тренутку најбитнији здравље и хигијена, те да је редовно одржавамо и да помажемо укућанима у чишћењу. Важно је и помоћи најстаријима, тако што ћемо им однети најпотребније ствари и лекове, пошто они не смеју да излазе из куће.
Младен Тасић