Сигурна сам да има много деце која се слажу са мном да је без школе досадно. Сви смо се у почетку радовали јер нећемо ићи у школу, не размишљајући озбиљно о овој страшној ситуацији која је захватила целу планету због ширења корона вируса (covid-19). У Србији су као и у многим земљама отказане не само школе, већ дружења, изласци, културна дешавања, рад у фабрикама и готово све друге друштвене активности.
Колико год ми је тешко да живим у новим околностима, схватам да је то неопходно у циљу смањења броја оболелих и умрлих. Мислим да је битно да поштујемо правила наше државе, јер здравље Србије зависи од њених грађана. Покушавам да ову ситуацију проведем на што занимљивији начин и мање размишљам о ванредном стању. Моји родитељи и даље раде, па кад су они на послу ја завршавам школске обавезе да бих провела више времена с њима.
Што се тиче онлајн часова, мислим да сви наставници одрађују добар посао за свој предмет, поготово ценим то што се неки наставници први пут уче да рукују телефонима и компјутерима, да би нам што више помогли у савладавању градива.
Јако ми недостаје моја школа, моји наставници, а поготову дружење са мојим вршњацима. Срећна сам што сам сигурна да ће се све ово брзо завршити и што ћу се ускоро видети са својим другарима и другарицама, али плаши ме да се до тада неко не разболи.Зато је битно да останемо код куће јер ћемо се једино на тај начин што пре изборити с овом епидемијом. Саветовала бих своје вршњаке да што више времена проводе са својим укућанима јер сад имамо много слободног времена. Ова несрећна ситуација има једну велику предност, а то је још чвршће повезивање са својим најближима. Ја сам пресрећна што сам за задњих пар недеља открила неке особине мојих родитеља на које раније нисам обраћала пажњу.
Даница Стојановић VII4, Врање
Ковид 19, та мала реч означава опасност која се приближила свима, која вреба свуда око нас и која нам је свима, одједном, променила животе. Све је стало, уведено је ванредно стање, људи су се повукли у своје домове, изоловали… И, иако негде у нама влада страх, не само за себе него и за породицу, пријатеље, све људе, знамо да морамо да прихватимо ову тишину, схватамо да је важно да будемо сложни, на окупу и одговорни. Како ћемо прихватити промене и живот смештен у четири зида?
Добра ствар код ,,корона“ вируса је то што је породица на окупу, можемо више времена провести са њима, играти друштвене игре, гледати филмове и разговарати о свему. Услед ове ситуације морамо да поведемо рачуна о најстаријима јер су они најугроженији. Редовно се чујем са бакама и деком и водимо рачуна да имају све што им је потребно и да не буду усамљени. Такође се и ми морамо придржавати правила како би се ова ситуација што пре завршила. Осећам малу дозу страха, али то брзо превазиђем уз помоћ породице и другова. Прихватила сам ову ситуацију доста добро, али ми није свеједно када видим број заражених и брзину ширења вируса. Највише ми недостаје друштво и изласци напоље. Недостаје ми безбрижност.
За вирус сам чула преко интернета, затим причала о њему са родитељима и пријатељима. Време проводим учећи, са породицом и причајући са друговима. Редовно пратим наставу преко телевизије, свиђа ми се и мислим да је јако лепо осмишљена. У контакту сам са наставницима који нам шаљу задатке и помажу око проблема. Навикавам се на нови начин рада, али ми се више свиђа рад у школи јер постоји интеракција са наставницима и, по мени, се лакше учи градиво. А, највише ми недостаје галама и шаљиве досетке мојих другова.
Ова ситуација нас је научила да треба више да ценимо оно што имамо, будемо пажљивији. Схватамо колико је битно бити сложан, али ми је жао што на овакав начин то морамо да научимо. Ја се надам да ће се ово све што пре завршити и да можемо без страха да изађемо напоље и будемо са свим блиским и драгим људима.
Милица Ђорђевић 7/4 ОШ „Димитрије Тодоровић Каплар“ Књажевац