Ванредно стање је почело 15.марта. Страх, узнемиреност, паника у свим очима. Да ли је ово сан или јава?
Сто питања у једном тренутку. Бојажљиво ослушкујем приче старијих укућана, који помно прате сваку објаву на ТВ-у. По њима примећујем да је ситуација превише озбиљна. А онда крећу дан за даном. Сваки је тежи од претходног. Креће огроман страх за животима наших најмилијих. Нема више оног мира и опуштености. Недостаје ми нормалан живот: школа, дружење, рођендани, излети, биоскоп,…Све! Осећам се као да сам кажњена, па сам у кућном притвору. А онда, размислим да нечији животи зависе од свих нас, па ми све ово не пада тешко. Издржаћу, издржи…!
Редовно пратим часове и трудим се да их схватим. Нису исти као у школи, иако наставници веома добро објашњавају. У слободно време радите: распремајте собу, чистите, читајте књиге, радите домаћи, пишите дневник, играјте домине, шах, занимљиве географије…Са укућанима организујте квиз знања, понашања и размишљања. Пустите машти на вољу. Испричајте својим родитељима неке доживљаје за које они нису знали. Нека и они вама причају о свом детињству. Дружите се у кругу породице, ово вам је права прилика.
Остани у кући! Деца ове планете моленаучнике и умове целог света да се овакви вируси више „не шетају“, нека и они „ОСТАНУ У СВОЈИМ КУЋАМА“!
Лана Дрндаревић, V3,
OШ „Слободан Секулић“, Ужице