Три приче – Дуња, Емилија и Миља

Наша земља суочавала се са многобројним недаћама у својој историји. Ипак, ситуација са пандемијом корона вируса COVID-19 је другачија. Вирус се брзо шири, опстаје дуго у спољњој средини и људе слабијег имунитета или хроничне болеснике веома брзо претвара у тешке болеснике, чије се лечење завршава смрћу. Читава планета бори се са малим невидљивим непријатељем, који је стигао и у нашу земљу.

Никад не бисмо помислили да нешто тако мало може представљати толику опасност. ,,Обичан грип!”, размишљали бисмо, али онда  бисмо се ипак побринули да нам телевизор буде укључен када буду саопштавали колико је људи заражено. По мом мишљењу, овај вирус је нешто око чега се дигла велика паника. Ипак, то не значи да не треба да се придржавамо правила. Треба чешће да перемо руке, да носимо заштитну маску и рукавице и да се не приближавамо људима, осим ако то није неопходно.

Упркос упозорењима, људи без рукавица рукују се и поздрављају на улицама, у продавницама поједини продавци не носе рукавице, а онда се и они чуде колико је људи заражено и како нико не пази. Сетимо се да је од 1. јануара до 5. марта 2020. године, усред заразе корона вирусом, умрло око 5 000 људи на свету. Поставићу једно питање: ,,Да ли су људи свесни колико је људи, за исто то време, умрло од пушења?” Пуно, више од 400 000 људи, али кога то занима сада када је корона вирус најактуелнији. Наравно, цигарете се и даље продају као да су једна од три  најважније ствари у продавницама.

Мени ова изолација не пада тешко јер стижем да учим, да гледам серије и да увече на видео позив причам са другарима, што траје и по два-три сата. Није ми тешко да сваки дан идем у продавницу да бих купила нешто старијим људима из комшилука. Драго ми је што их усрећујем, али ми је жао што њихова деца и унуци неће први да им помогну.

Недостаје ми школа, учионица и устајање свако јутро у седам. Сви дани су ми потпуно исти, а верујем и мојим другарима. Препоручила бих им да гледају серије, као ја, и да се проналазе у ономе што највише воле. Код мене је то цртање и свирање, код њих може бити играње друштвених игара или нешто друго, само да им не буде досадно.

Плаши ме да ће ово трајати јако дуго и да ће ми бити чудно да устанем, погледам у телефон и видим да ми није стигао ни један мејл, да у граду нико не хода са маском и да на вестима свака друга реч не буде COVID-19.

Дуња Крњевић, ученица VI 3, ОШ ,,Нада Матић”, Ужице


 

Живимо не схватајући колико је живот пролазан и колико су ствари које чине нашу свакодневицу велике. Сада смо у ситуацији да мислимо да излаза нема, да нам горе не може бити.
Као мала, често сам слушала баку о томе како су се деца некада мучила и како је било тешко образовати се. Нека деца би и сатима пешачила до школе како би неколико сати провела слушајући учитељe и професоре, и стичући знања. Док нека деца никада нису имала прилику  да седну у школске клупе.

Јако ми недостаје та школска клупа, моја најбоља другарица и сваки наш заједнички тренутак. Професори широм земље и моји професори раде све да нам омогуће наставу на даљину. Дугујемо им свако поштовање и захвалност на томе што се труде да нам пренесу знања и због тога морамо да им узвратимо још већим радом. Понекад ми се толико спавало када је требало да устанем за школу, да бих због тога била мрзовољна и читавог дана. Толико бих била срећна када звони за крај наставе, јер ми није био дан. Сада бих све дала да ми поново тако „не буде дан у школи“.

У овој ситуацији први пут сам осетила шта значи страх, не само појединца него читаве државе,  света. Страх који није исти као страх од ноћне море, када ме мама пољуби и ујутру се ничега не сећам. Ово је страх је ту сваког дана. Страх да ми се не разболи неко најближи, да се ја не разболим, страх да нисам нешто урадила како треба да заштитим себе и друге, страх од неуобичајеног учења. Ово је тренутак када ми стварно пуно фале пријатељи, бака и дека, а управо тиме што их не виђам показујем да их највише волим.

Зато ми није тешко да останем код куће, одгледам неки филм са секом, прочитам неку добру књигу. Чак и онда када мислим да је најгоре и да нема ничег доброг, увек има. Сваког јутра се пробудимо здрави, удахнемо ваздух и живимо, и сваки нови дан је шанса да баш ми будемо победници. Ово је шанса да ако не знате нешто што сте одувек желели да знате, научите данас. Смејте се на сав глас јер живот је само један! Никада не дозволите себи да вам било шта лоше одузме вољу за животом. Радујемo се свему добром што тек долази!

 Емилија Милосављевић 7/1, Врање


 

Изолација поводом корона вируса, који је завладао целим светом, потпуно је нова и мени непозната појава. Иако сам од укућана слушала да ово није прво ванредно стање у земљи и да се више пута одступало од уобичајеног начина живота, ја се први, и, надам се, последњи пут срећем са овако нечим. Изолације, затварање у куће, невиђање са драгим људима- свима тешко пада: некоме мање,некоме више. У почетку нас је вест о затварању школа радовала, али тада нисмо знали да неодлажење у школу не значи и прекид рада, учења и завршетак наставе. Почела је онлајн настава. Учење на даљину је још једна од потпуних новина за моје другаре и мене, али и за наше наставнике. У почетку није било лако организовати се, одржавати контакт са наставницима, пратити и извршавати све обавезе. Сви смо били збуњени и нервозни због новог посла. Затрпавали смо се обиљем материјала. Сваким даном је, међутим, постајало лакше. Уигравали смо се, а почели смо и да пратимо предавања и школски програм на ТВ-у. Предавања су јасна, прилагођена нама и нашим потребама. До овог тренутка ми је било незамисливо да учимо уз помоћ ТВ-а, телефона и компјутера за које нас старији толико критикују, незамисливо да уџбеници буду замењени гугл учионицом, вибером, мејловима, али нова ситуација тако захтева.

Смета ми то што не могу да се слободно и неограничено крећем, што не могу да се виђам са другарима, што, и ако изађем, морам да гледам на сат да ме не би ухватио полицијски час, чији почетак означава да никог не сме да буде на улицама. Немамо ни где да свратимо на сок или сладолед јер су сви објекти затворени. Обустављена су путовања. Све је замрло. ТВ програм је пребукиран вестима и извештајима о новом вирусу и његовом харању светом. Дакле, тренутно водимо један потпуно другачији и нимало пријатан живот.

Осећање које преовладава је страх. Страх од заразе, болести, од тога како ћемо изгурати овај период, да ли ће после све бити као пре… Никоме није свеједно, а понајмање старијим особама за које се и прича да су најугроженије. Такође, не бринемо само за себе, већ и за себи блиске људе. Ја, нпр., више размишљам о баки и деки, које волим највише на свету, него о себи.

Иако нам је примамљиво изгледала идеја о прекиду школске године, сада схватам да то и није баш нешто што би требало да нас радује. Видели смо да иза тога, заправо, стоји нека несрећа која ће пореметити и угрозити људске животе. Зато ми је жао што сада нисам у клупама, што уместо живе речи својих наставника добијам само поруке, што нема часова после којих ћу моћи несметано са својим другарицама да прошетам… Поврх свега, имам бојазан и стрепњу да ли ћемо сви остати доброг здравља. Зато се надам да ћемо надаље напуштати школу само због распуста, да ће ми највећа брига бити контролни задатак и да ћемо ипак удахнути део овог пролећа, које је лоше почело, пуним плућима. То желим и нама овде, али и свим својим вршњацима широм света који се боре са истим осећајима.

 

Миља Стојановић 7/4,

ОШ „Димитрије Тодоровић Каплар“, Књажевац

One thought on “Три приче – Дуња, Емилија и Миља

  1. Деца су исказала своје емоционално стање, бриге, страхове, наду.., у доба једне од највећих пошасти савременог друштва. Страхови и бриге, али и оптимизам наше деце нас обавезују да им обезбедимо право на будућност у којој ће живети срећно и безбрижно. Зато, „ОСТАНИМО КОД КУЋЕ“.

Оставите одговор на Снежана Ђурић Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *