Моја прича – Јана

Слике и вести да се цео свет бори са опасном и непознатом болешћу су ми првих дана изгледале као сцене из неког научнофантастичног филма. Све је изгледало нестварно, узбудљиво и далеко.

     Када се опасни коронавирус појавио и код нас, постала сам свесна да је ипак све ово стварност и да су сви људи ове планете, па и ми, моја продица и пријатељи, у великој опасности. Чини ми се као да је цео свет стао, да је цела планета на моменат застала. Наједном  су нестале све границе међу државама и континентима.Наједном су нестале све разлике међу људима , као да су сви светски проблеми  и ратови остали по страни. Наједном су се људи свих нација, вероисповести, богати и сиромашни, и људи различитих занимања, научници, лекари, политичари, спортисти, музичари, учитељи, наставници, професори ујединили у борби да победе ову страшну болест. Неки донирају новац за куповину респиратора, неки мукотрпно сваки дан раде у нади да ће коначно пронаћи лек и вакцину против овог вируса, а неки се брину о зараженима. За мене су сви ти људи огромни хероји.

 Ванредно стање је нешто са чим се први пут срећем у животу. На лицима одраслих видим неизвесност, забринутост и страх. Размишљам  како се све променило за само неколико дана, како смо живели безбрижно, ишли у школу, на трениге, шетали, дружили се. Помало ми је нестварно да сам само пре неколико дана са родитељима планирала летовање, како сам се спремала за екскурзију, како сам желела да купим нову одећу или патике, да играм утакмице и шетам се са другарима. А сада се све променило. Све те моје жеље и планови су постали мање битни. Схватила сам колико је важно бити здрав.

 У мојој породици се сви трудимо да слушамо  савете лекара како да се заштитимо од овог опасног вируса. Моји родитељи су забринути, али се, као и ја и сви други људи, надају да ће све ово убрзо проћи.

 Време у кући проводим са породицом. Учим и трудим се да извршавам све школске обавезе. Иако је овај начин рада свима нама нов и у почетку тежак, то је такође једно занимљиво ново искуство и авантура. Искрено желим да се што пре заврши и да поново седнемо у школске клупе. Морам да признам да ми јако недостаје школа и све то у вези са њом, дружење са пријатељима, шале и смех, па чак и сви предмети и часови који понекад умеју да буду досадни.

     Ма колико ова ситуација била озбиљна, мислим да има и нечег добро у свему овоме.  Моја породица је на окупу и више времена проводимо заједно. Дружимо се, играмо учимо , читамо књиге, гледамо занимљиве ТВ емисије и филмове. Када сам са својом породицом осећам се сигурно и мање сам забринута.

     Желим да кажем, када све ово прође, требало би више да ценимо време проведено напољу, са пријатељима и породицом. Овај вирус нас је ујединио, и требало би да тако остане и када он прође. Једног дана ћемо се се сви са осмехом присећати ових дана, сигурна сам у то.

 

                                                Јана Вукотић VI 1, OШ „Алекса Дејовић“, Севојно

One thought on “Моја прича – Јана

Оставите одговор на Ivana Samardzic Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *